N­ama je dato da smo bez odmorišta knjiga je u kojoj poezija ne nastaje iz gomilanja jezika, već iz njegovog povlačenja: iz discipline tišine, iz unutrašnjeg pritiska u kojem reč i pre razumevanja menja raspored sveta. Ono što se ovde uspostavlja nije samo pesnička knjiga, već zgusnuto, organsko polje — spororastući tekst koji klija, taloži se, razlaže i ponovo sabira, poput vlažnog rastinja koje ga nosi.

Poezija Tijane Savatić razvija sopstveni režim opažanja: vreme ne protiče, već buja, zastaje i vraća se; slika se ne dovršava, već titra u nagoveštaju, u iskošenom preseku svetlosti i pogleda. Svet se ne prikazuje — on se naslućuje, kao drhtaj lista, kao brazda u vazduhu, kao voda koja se povlači pre nego što postane tok.

U njenom središtu deluje ono što bi Gaston Bašlar imenovao materijalnom imaginacijom: slika nije predstava, već supstanca. Reči nose teksturu, težinu i temperaturu; sintaksa se razmiče i raspada da bi propustila predjezičko strujanje iz kojeg smisao tek nastaje. Jezik ne označava — on urasta.

Otuda centralni imaginarijum — močvare, trske, alge, lišajevi i obrasline — nadilazi lirski pejzaž i postaje način mišljenja. Biljno mišljenje: sporo, rizomsko, bez centra. Telo i svet ulaze u duboku razmenu: korenje pamti, vlaga misli, grananje postaje govor.

Ono što poetiku Tijane Savatić iznutra zateže jeste njena ontologija ljubavi. Konstrukcija koja decentrira subjekt, izvodi ga iz Jednog i uspostavlja Dvoje kao mesto pojavljivanja sveta. Ne ono što vidim ja, niti ono što vidi drugi, već ono što nastaje između: identična razlika kao uslov da svet uopšte počne da se događa. Ljubav je ovde mogućnost da se prisustvuje njegovom rađanju — ne da se zatekne, već da se izgradi.

Poezija Tijane Savatić ne nudi odmorište: ona ga ontološki ukida. Sve je u prelazu, u klijanju, u stalnom započinjanju. Vreme se taloži, slike se rasipaju, jezik se vraća zemlji. Svaka pesma ostaje otvorena, kao telo na sceni — izloženo, nedovršeno, u pokretu koji ne može da se dovede do kraja.

N­ama je dato da smo bez odmorišta zahteva čitanje koje je ujedno i osluškivanje: ulazak u gustinu u kojoj se značenje odlaže, telo priseća, a jezik ponovo ovlažuje. Ona je mesto gde se — između vlage, daha i svetlosti — svet po prvi put događa. I biva.

Jelena Vukićević